Hronični bol i kvalitet života

Definicija pojma „Kvalitet života“ (Quality of Life) predstavlja individualnu percepciju pojedinca o sopstvenom položaju u životu u kontekstu kulture i sistema vrednosti u kojima živi kao i odnos prema sopstvenim ciljevima, očekivanjima, standardima i interesovanjima. Predstavlja širok koncept koga čine: fizičko zdravlje, psihičko zdravlje, materijalna stabilnost, socijalni odnosi i njihovi odnosi prema značajnim karakteristikama spoljašnje sredine.

hronicni bol staka jpg

Foto: Towfiqu barbhuiya

Procena kvaliteta života vrši se specijalno dizajniranim multidimenzionalnim upitnicima. Upitnici mogu biti opšti i specifični (u odnosu na određenu bolest ili stanje), moraju biti konstruisani u skladu sa međunarodno prihvaćenim standardima.U širokoj upotrebi su upitnici koje je SZO  dizajnirala usmerenih na različite starosne kategorije, upitnik CASP-19 koji je dizajniran za ljude starijeg životnog doba i specijalno napravljeni upitnici za decu i tinejdžere.

Ukupan skor kvaliteta života se menja u odnosu na primenjenu terapiju bola, te se može pratiti kao faktor koji korelira sa adekvatnim odgovorom primenjenih terapijskih mera. Merenje kvaliteta života postalo je vitalan deo u proceni zdravstvenih ishoda u sklopu hroničnih bolesti predstavljajući način praćenja zdravstvene zaštite kada je izlečenje nemoguće.

Nekontrolisan hronični bol ima štetan uticaj na svaki aspekt kvaliteta života. Život u konstantnom stresu izazvanom hroničnim bolom donosi: anksioznost, nesanicu, smanjuje funkcionani kapacitet, umanjuje sposobnost ispunjavanja porodičnih, profesionalnih i društvenih uloga i umanjuje blagostanje samog života pojedinca. Smanjena pokretljivost i nemogućnost obavljanja osnovnih dnevnih aktivnosti zapažena je kod skoro polovine a nemogućnost spavanja kod dve trećine onih koji žive sa hroničnim bolom.

Internacionalna asocijacijacija za proučavanje bola (IASP) u svom Vodiču za Službu terapije bola (Guideline-Pain Treatment Services) preporučuje rutinsko skupljanje,  obradu i interpretaciju podataka u vezi karakteristika (jačina bola, psihološki stres, funkcionalnost, monitoring depresije upitnicima i kvaliteta života) u svrhu kontinuiranog poboljšanja kvaliteta, prepoznavanja, prevencije i lečenja bola.

U vezi sa bolom kruže razne predrasude, od toga da bol treba trpeti – da su heroji oni koji mogu dugo da trpe bol, dane treba piti lekove (uz razne sugestije nestručnih lica:” Nemoj se trovati”,” Nemoj piti toliko lekova”,…), da je dobro bolom kažnjavati (decu, odrasle, žene...) u različitim kulturama.

Čovek koji ima hroničan bol bude često, od bliže okoline pa čak i od medicinskog osoblja sa predrasudama, nedovoljnim znanjem i iskustvom, proglašen hipohondrom, stavlja mu se na teret da izmišlja i time mu život biva još više otežan. Ono što je suština, to je da okolina nema ni jedan fizički dokaz da bolesnoga zaista boli odnosno da je bol koji trpi stvaran, te nije uvek spremna da mu veruje na reč. Nepobitan dokaz je smanjen kvalitet života. Hronični bol ograničava pokretljivost, smanjuje fleksibilnost, snagu i izdržljivost. Ometa obavljanje svakodnevnih zadataka i aktivnosti, a najgore od svega je što dramatično remeti kvalitet života.

Često se događa da pacijent “luta” od doktora do doktora raznih specijalnosti bez adekvatne terapije, gde se u međuvremenu izgubi dragoceno vreme za početak lečenja usput se pojavljuju razne komplikacije,stanje se pogoršava i kvalitet života se drastično urušava. Lečenje hroničnog bola na prvom mestu treba poveriti isključivo doktorima kojima je to uža specijalizacija zarad dobijanja adekvatne terapije (na vreme), kao i adekvatne procene sveopšteg stanja pacijenta.